Prije dvije godine u Kopenhagenu je grupa ljudi zapocela uzgajati povrce na komadicu starog tvornickog zemljista u blizini kojeg su zivjeli, a inspiraciju su dobili od mladih ljudi iz Berlina koji su 2009. zapoceli takav projekat pod nazivom Prinzessinnengärt.
Naravno da su za to dobili dozvolu, projekat je ubrzo bio prihvacen i priznat, a nakon godinu dana dobili su i nagradu grada. Poceli su u drvenim kasama saditi ono sto je ko zelio, pazili, zalijevali i okopavali kad su imali vremena za to. Lagano su im se pridruzivali drugi noseci mlade biljke iznikle uz prozorska stakla u obljiznim zgradama. Tako je u Kopenhagenu nastala zajednicka basta Prags Have kao jedan od najznacajnijih primjera urban gardening-a ili bastovanstva u velikom gradu. Ovaj trend je posljednjih desetak godina sve vise prisutan u velikim gradovima poput Hong Konga, New York-a i Londona, a radi se o uzgajanju povrca na malim povrsinama, u parkovima, dvoristima, na krovovima zgrada, terasama i slicno. Tako ljudi, a pogotovo njihova djeca mogu gledati kako biljke rastu i razvijaju se i doprinose sami proizvodnji svoje hrane, zastiti okoline i uzivaju u uzgojenom povrcu koje se ne transportuje i tako svjeze sadrzi vise hranljivih materija, a samim tim je i ukusnije.
Prags Have je zajednicki projekat, ali svako u njoj moze zapoceti svoj mali vlastiti projekat i uzgajati u njoj ono sto zeli. Tako je neko specijalist za cili i slicno, a neki od njih bave se i pcelarstvom. U ovoj zajednickoj basti dosli su i na ideju da naprave malu kuhinju, te tako ponekad zajedno spremaju hranu i u toku ljetnih mjeseci zajedno jedu odredjenim danom u sedmici. Za pripremanje hrane koriste sto je vise moguce proizvode iz baste krompir, salatu, mrkve, paradajz, grasak, zacinsko bilje. Otvoreni su i za goste koji naidju, ali bi trebalo da onda nesto doniraju za hranu, kad vec nisu doprinijeli uzgoju povrca.
Ova basta inspirisala je mnoge druge ljude da pokrenu slican projekat i sa prijateljima krenu s uzgojem povrca. Na nekim mjestima su i oglasne table gdje ljudi stavljaju oglase ako imaju malu bastu, a nisu u sposobnosti da je uzgajaju, te je zele rado ustupiti drugome.
Na uzgoj povrca potsticala je i Eleanor Roosevelt u cuvenoj Victory Garden. Dok su muzevi bili u ratu, slala je poruku zenama da uzgajaju povrce i tako stede gorivo, a njenu ideju obnovila je Michelle Obama apelirajuci na kretanje u prirodi zdravu i ekolosku hranu u borbi protiv gojaznosti.
Sta vi mislite o ovom projektu? Uzgajate li i sami nesto i da li mislite da je povratak na napustene njive nasa buducnost?
Photo kredit: 1-6
Meni, lično, ovakve stvari se BAŠ sviđaju. Znam za Njujork i Berlin, ali nisam znala da se to radi i u ostalim gradovima.
Ono što je lepo u svemu tome, jeste druženje, konstruktivno provedeno vreme i što sve to dođe kao neka vrsta terapije.
Ja ne volim baštenske radove. Ne volim ni sve kućne poslove, ali to ne znači da se time ne bih bavila, za razliku od moje ćerke, koja to OBOŽAVA. Da, OBOŽAVA. Sigurno si videla na slikama njenu baštu, a to je počelo tako što sam joj, dok je bila mala, pokazala odakle nam dolazi hrana. To je bilo njeno pitanje, a moj odgovor je bio kroz praksu. Dala sam joj nekoliko semenčica koje je ona posadila, zalivala i kad je biljka porasla, njenoj sreći nije bilo kraja! I tako se nastavilo. Bašta je svake godine sve veća a ima i lepog povrća.
Ustvari, ono što je najlepše u tome, jeste da čovek gleda kako se iz semena rađa život, kako nam je Bog dao sve i kako treba to da poštujemo i da se ne kaže džabe, MAJKA ZEMLJA. A lepo je i ubrati plodove svog rada.
I meni se ovo baš sviđa. Da živim u blizini vjerovatno bih se pridružila. Međutim, ovdje kod nas ne vidim takav oblik raspoređivanja posla i ubiranja plodova kao održiv. Možda sam u krivu i rado bih promjenila mišljenje. Sva sreća pa moja svekrva ima vrt u koji i mi često zavirimo tako da imamo domaćeg povrća kada prispije 😉
Sve bih dala da i ja imam svoju njivu! Kad god mogu, kupujem lokalno voce i povrce.
Jako mi se sviđa ova ideja. Super.
Ovaj post je stvarno inspirativan i svaka čast sudionicima na volji i trudu.
Baš sam prije neki dan gledala jednu emisiju o ovim ljudima,i koja slučajnost evo i tvoga posta o njima,baš su za svaku pohvalu i divljenje sa svojim entuzijazmom:)
ja ovo totalno podrzavam! i zao mi je sto toga nema vise.. u njujorku se “community gardens” koriste sve vise za gajenje i sadjenje povrca i voca.. nadam se da cemo u (skorijoj!?) buducnosti vidjeti i sve vise basta na krovovima.. a ne vidim razlog zasto se tako nesto ne bi i kod nas pokrenulo.. samo je potrebno malo ljudi dobre volje i jakih zelja da bi se tako nesto poguralo i realiziralo..
Meni se ovo jako sviđa, ali bojim se da kod nas ne bi zaživjelo. Često kažem da bih voljela svoj komad zemlje na kojemu bih uzgajala svega pomalo, ovako se ipak oslanjam prije svega na ponudu domaćih proizvoda na tržnicama.